Danas na blogu gostuje Dragana Milovanović, koju poznajem iz Lean In Serbia grupe Ona će sa vama podeliti lekcije koje bi volela da joj je neko rekao na samom početku, iako kaže da ih verovatno tako ne bi najbolje naučila! Reč ima Dragana!
Zovem se Dragana i ja sam, najsažetije rečeno, štreber. (Ćao, Dragana.) Volim da znam pravila unapred i oklevam da se oprobam u bilo kojoj aktivnosti ako nisam sasvim sigurna šta radim. Posle studija, sekcija, volontiranja i nekoliko praksi, obrela sam se u PR agenciji, na svom prvom ozbiljnom poslu. Od prvog ponedeljka tamo do danas prošlo je nešto više od godinu dana napornog rada i privikavanja na drugačiji životni ritam.
Tek kad mi je život rekao “HA!” i grohotom se nasmejao na moja očekivanja, shvatila sam da se ipak ne mogu unapred pripremiti na sve. Moram da kažem da ne delim taj smisao za humor, ali pretpostavljam da to, kao ljubav prema pihtijama, dolazi s godinama. Do tad, pokušaću da privučem malo dobre karme i podelim sa vama ono što sam do sada uspela da naučim, a što bih volela da mi je neko rekao malo ranije.
Na primer, želim da mi je neko objasnio da je u redu da promenim mišljenje.
Istovremeno fantastična i zastrašujuća prilika koju uvek imate je što možete da se predomislite. Među ljudima koji me najviše inspirišu i za koje imam veliko poštovanje su oni koji su se usudili da stave tačku na posao koji im ne odgovara i počnu iz početka. U njih ubrajam i studente koji na pola studija promene fakultet i preduzetnike koji, uprkos odličnoj plati i uslovima, napuste stabilan posao i započnu svoj biznis. Na primer, ja sam upisala se na Fakultet političkih nauka sa namerom da postanem novinarka u štampi, u jednom trenutku sam se zanosila radijom, pa sam preorijentisala na odnose s javnošću, kojima sam se bavila i u kulturi i u korporativnom svetu. U sred svega toga sam shvatila da mi nedostaje pisanje, pa sam otvarala i zatvarala blogove, da bih danas bila ponosni član malog tima Brana’s Divine World. I što je najlepše, još uvek sam željna da učim. Kažem vam da sam štreber
Moje shvatanje je da skretanje ili promena puta nije gubljenje vremena, jer je izuzetno vredno znati i čime ne želite da se bavite. Oh, bilo bi toliko jednostavno da svi iz prve upišemo “pravu” školu i započnemo “pravi” posao i živimo srećno do kraja života. Međutim, poimanje rada se toliko promenilo da je i nemoguće da se zaposlite danas i budete na istom mestu 10, 15, 20 godina kasnije, kao generacija naših roditelja. Zato, ne bojte se promene. Za nju je gotovo uvek potrebna podrška, kako emotivna, tako i finansijska, ali nužna je inicijalna kapisla, stav da želite nešto drugačije. Klonim se ljudi koji su vidno nezadovoljni svojim poslom, ali ne žele ni da pokušaju da nešto urade povodom toga. Negativna energija onih koji više od trećine svakog dana provode radeći ono što ne vole nije nešto što želim u svojoj blizini, thankyouverymuch. Ja prva želim više od svog života čak i ako to znači da ću “tražiti sebe” iz više navrata.
Želela bih da mi je neko rekao da napredak neće uvek ići brzinom koju ja želim.
Pre nego što sam našla praksu koja je dovela do pozicije na kojoj sam danas, slala sam svoj (besprekorno sređen) CV svuda. Mislila sam da svi samo čekaju talentovanu i pametnu mene i da će imati sreće ako se opredelim baš za njih. Naravno – nakon što sam proverila da li sam možda pogrešila e-mail adrese ili mi se slučajno pokvario Gmail – brzo sam se spustila na zemlju. Moj inboks je odjekivao prazninom i moja samouverenost se istopila.
To su trenuci kada najbolje što možete da učinite jeste da iskoristite svoju poziciju da prikupite što više znanja možete. Iskoristite prednosti besplatne onlajn edukacije. Ako ste uspeli da se zaposlite i shvatili da to nije idealno mesto za vas, usavršavajte se sami. Kao što ste i tokom školovanja verovatno nekad učili i ono što smatrate da vam nije potrebno, do slične situacije može doći i na “pogrešnom” radnom mestu, ali to ne znači da je to znanje beznačajno. Uhvatite svaku priliku da ovladate novom veštinom, makar to bilo i kroz posmatranje rada kolega iz drugih sektora. Ne bojte se da postavljate pitanja i proverite da li možete da dobijete nove zadatke. Ma nije radoznalost ubila mačku!
Volela bih i da me je neko upozorio da ću se na momente (dobro, i malo duže) osećati izgubljeno.
Pre nekog vremena sam sramežljivo na svom Fejsbuku profilu podelila tekst o osećanju izgubljenosti koji prati dvadesetogodišnjake, pomalo strepeći od reakcije svojih “frendova”. Nisam želela da pomisle da “nešto nije u redu sa mnom”, ali ispostavilo se da se čak i oni drugari za koje bih rekla da drže sve konce u rukama osećaju nesigurno. Toliko nade i očekivanja je usmereno na mlađu generaciju, a mi kao da nismo nimalo spremni za taj svet odraslih. Možda zvuči kontraintuitivno, ali ono što meni tada prija je da otvoreno pokažem svoju ranjivost, podelim muku sa vršnjacima, ali i onim malo starijima. Oni će vam objasniti da će sve biti okej, da ćete se snaći i da – što je najvažnije – ni oni nisu imali pojma kada su bili vaših godina.
I, za mene najvažnije, značilo bi mi da sam pročitala ranije:
Na kraju dana, niko ti neće dati orden zato što si uredno obavila svoje poslovne obaveze, već naprotiv – od tebe će tražiti još više. – Jasmina Lazić za magazin Elle
Jer na kraju dana, moramo se vratiti kući, svom domu, životu koji smo izgradili za sebe i zbog sebe, ne zato što nam je šef to rekao. Suludo je koliko vremena umemo da potrošimo na školovanje, usavršavanje, prakse, volontiranja i poslove, sa izvrsnim opravdanjem da se mora raditi na sebi, a da pritom potpuno zaboravimo da posvetimo vreme ljudima koje volimo. Ja još uvek učim da se opustim posle radnog dana i ne dozvolim da stres opterereti odnose sa drugima. Ranije mi je to bilo potpuno nemoguće i tek kada sam došla i prešla tačku preopterećenosti i pucanja, uvidela sam da su moji živci i moje zdravlje vredniji od bilo kog posla. Tada posebno znači imati ljude koji će razumeti da ste ih zapostavili jer, jednostavno, niste znali bolje. To je okej, ali potrudite se da im to nadoknadite.
Nekada je bilo jednostavnije da se spontano dogovorimo sa drugarima iz kraja, pre i posle škole ili između predavanja, ali sada, kada većina ima obaveze koje oduzimaju poveći komad dana, potrebno je uložiti isto onoliko truda, ako ne i više, koliko i za karijeru. Znate da svi vama dragi ljudi zaslužuju više od “sad sam baš u haosu, ali javiću ti se”. Uvek će postojati još jedna Excel tabela, još jedan seminar, još jedan važan sastanak. Na vama je da kažete kad je dosta i svesno izdvojite dovoljno vremena za sve ostalo.
Moj savet je da pristupite organizaciji privatnog života kao poslu – planirajte unapred, zapisujte dogovore u rokovnik i držite datu reč. Znam, zvuči kao još jedan posao, ali je divan osećaj kada pogledate plan za narednu nedelju i vidite koliko zabavnih aktivnosti vas očekuje, i to upravo zato što ste se vi potrudili da ih osmislite i organizujete.
Uspeh, u smislu para i moći, jeste poput stola sa samo dve noge. Potpuno je okej želeti sve te stvari, ali hajde da napravimo jednu sveobuhvatniju definiciju uspeha, šta predstavlja taj treći stub? To je naš wellbeing, naš kapacitet da uđemo i otreznimo sopstvenu vrednost, čudotvornost i misteriju života i davanja. – Arijana Hafington
Otkrivajte sami šta je za vas uspeh. Zamišljajte život koji želite da napravite. To je nepredvidljiv proces, ali je užasno uzbudljiv i može da bude inspirišući ako se vi tako postavite. Samo polako, stići ćete. Stići ćemo.
The post Saveti o karijeri koje bih volela da mi je neko rekao na samom početku appeared first on Jovana Miljanovic.