Današnji gost na blogu je Katarina Petrović, inženjer prehrambene tehnologije, koja se nakon osnovnih akademskih studija na Institutu za tehnologiju i biohemiju, specijalizovala u oblasti biohemijskog inženjerstva. Znanje je dalje usaršavala u okviru master studija iz oblasti tehnološke mikrobiologije.
Svako ko je ikada posetio njen blog Istine vs. zablude video je da se zalaže za govor činjenica i naučnih dokaza, a ne mitova i zabluda. Njen blog je pisan rečnikom koje svako može da razume i u tome je između ostalog njegova vrednost. On je koristan izvor informacija o hrani koju svakodnevno konzumiramo, alternativnim metodama koje su naučno raskrinkane zablude i još mnogo čemu zanimljivom i edukativnom.
Danas, više nego ikada, davimo se u moru informacija, od kojih su većina potpuno naučno nedokazane. Postoje veganski, paleo, hrono, ajurveda klanovi i sve smo dalje od suštine, a forma je sve samo ne onakva kakva bi trebalo da bude. Većina autora tih tekstova nije pročitalo ni proučilo nikakva naučna istraživanja, nemaju nikakve relevantne podatke kojima mogu da opravdaju to o čemu pišu, ali to ih ne sprečava da kreiraju bombastične naslove, baš poput žute štampe. Ne shvataju koliko time prave konfuziju u glavama ljudi koji ne znaju dovoljno da se navigiraju u moru informacija kojima su bombardovani. Da ne govorim o ljudima koju su bolesni ili imaju nekoga dragog ko je bolestan i spremni su da kupe sve, zarad bajke o magičnom izlečenju. I sama sam bila jedno od tih ljudi i Katarinin blog za mene je bio slamka spasa kada sam u jednom trenutku osetila da ludim od previše informacija i da više nisam mogla da razaznam šta je istina, a šta mit.
Nadam se da ćete uživati u ovom tekstu koliko sam i ja čitajući Katarinine odgovore.
Zašto su mitovi glasniji od činjenica i naučnih dokaza u svakodnevnom životu?
Postoji više razloga.
Prvi: mediji nas bombarduju raznim besmislicama.
Vi nemate novinare istraživače, nemate naučne novinare, nemate obrazovane urednike koji od novinara traže temeljno, nepristrasno, objektivno izveštavanje.
Većina novinara pokazuje neznanje kada treba pisati o visokospecijalizovanim oblastima, ne želi da uči, a voli da ima svoje mišljenje.
Oni često prepisuju agencijske vesti, i to rade na loš način, ispoljavaju indiferentnost prema činjenicama, upadaju u emocinalnu zamku prenošenja lažnih „činjenica“ koje oni smatraju privlačnim, ispunjavajući svakodnevno normu senzacionalističkog delovanja. Umesto da se trude da konsultuju referentne radove ili da direktno istražuju, oni često podležu plasiranju fikcija koje smatraju ključnim argumentima. Dakle, oni postaju ravnodušni prema kriterijumima validnih dokaza, ne stavljaju akcenat na značajne, kontrolisane, ponovljive naučne eksperimente, već prednost daju neproverenim sadržajima, svedočenju pojedinaca, glasinama i sumnjivim anegdotama. Istinska naučna literatura se zanemaruje ili pogrešno tumači. Na taj način dobijate začaran krug jedne jalove retorike, propagande i pogrešnog predstavljanja podataka.
Da biste se profesionalno bavili izveštavanjem o nauci, neophodno je da umete da razlikujete istinu od laži, mit od činjenice, a da biste to uradili, potrebno je da znate nešto više o samoj nauci. Poznavanje nauke ne znači jednostavno poznavanje naučnih činjenica. To znači razumevanje prirode nauke — kriterijuma dokaza, dizajna eksperimenata, merenja mogućnosti, testiranja hipoteza, uspostavljanja teorija, mnogih aspekata naučnih metoda koje omogućavaju donošenje pouzdanih zaključaka.
Drugi razlog: lažni autoriteti koji podrivaju poverenje ljudi u već ustanovljene činjenice.
Vi imate osobe koje su stekle najviši stepen formalnog obrazovanja, a promovišu pseudonauku. Imate profesore koji egzistiraju na fakultetima, a svakodnevno plasiraju dezinformacije. Imate lekare koji propagiraju nadrilekarsvo, i to u okviru institucija koje bi trebalo da budu stub utemeljenih naučnih dokaza. Takođe, uznemirijuću količinu pseudonauke generišu pojedinci, dobro obučeni u jednom polju nauke koji se u nekom trenutku života okrenu drugoj sferi istraživanja u kojoj su potpuno neobrazovani, neobavešteni i neiskusni. S tim u vezi, nije čudno što postoje istoričari koji negiraju evoluciju, ekonomisti puni predrasuda o genetičkom inženjeringu, hemičari koji ocrnjuju aditive, psihoanalitičari koji falsifikuju istoriju. Neki od njih su profesori univerziteta. Izgleda da takvi nisu u dodiru sa novim naučnim istraživanjima, i ne samo to, oni apriori odbacuju stare, već testirane hipoteze. Ukoliko bi se, sve što dolazi od takvih, propustilo kroz precizan naučni filter, pokazalo bi se da je kod njih puno elementarnih grešaka, neznanja, logičkih propusta, pogrešnih tumačenja i izmišljotina.
Visokoškolsko obrazovanje nam ne daje pravo na subjektivnu validaciju.
U nauci nema kalkulacija, emocionalnih apela, pristrasnosti.
Nauka je vrhunac intelektualnog integriteta, pravičnosti i racionalnosti. Nauka se oslanja i insistira na testiranju i analitičkom razmišljanju čime se mogućnost greške svodi na minimum, s tim da ukoliko do greške i dođe, nauka ne izbegava suočavanje sa činjenicama. Stoga joj lažni promoteri, dakle, lažni autoriteti, priređuju mnogo štete u javnosti.
Treći razlog: izostanak kritičkog mišljenja.
Kritičko mišljenje je osnova za proučavanje bilo kog fenomena. Da bismo ispravno razmišljali o bilo kojoj pojavi, moramo imati sposobnosti da neke stvari razumemo i kritički sagledamo. Zato je vrlo važno ovu premisu uvrstiti u svaku ideju i lekciju, u okviru nastavnog plana i programa. Nažalost, to se ne radi.
Kritika je i neophodan i sastavni deo naučnog procesa. Svako ko je podneo rad za objavljivanje u naučnom časopisu, bio je meta takve kritike. To je primarni mehanizam kojim se standardi održavaju unutar nauke, a takođe i važan izvor samoregulativnog karaktera nauke.
Znanje nije ograničeno, već oslobađajuće. Što se više zna, lakše se dolazi do novih informacija. Znanje, uz sposobnost kritičkog razmišljanja, pruža intelektualne alate koji se primenjuju u procesu otkrivanja i tumačenja stvari na osnovu logike i dokaza. Takođe, znanje o onome što je već poznato, pomaže u proceni pouzdanosti novih ideja.
Ako su naučnici tokom proteklih vekova razvili protokole za izvođenje visokokvalitetnih pouzdanih eksperimenata i procenu ishoda takvih eksperimenata, pa i metode ponavljanja rezultata u potrazi za nedostacima, ne možemo mi primeniti selektivnu obradu podataka i sekvencionirano uzeti samo ono što nam se dopada.
S druge strane, ne možemo očekivati gotovo uvek prisustvo savršenih čitalaca. Neki od njih neće biti adekvatno edukovani, neki neće razviti sposobnost kritičkog mišljenja, neki će biti omeđeni kulturnim konvencijama, zavedeni, obmanuti pogrešnim uverenjima… Zato je vrlo važna spona koja se ostvaruje između naučnika i publike. U širem smislu, svrha uspostavljanja pravilne komunikacije između onih koji se bave naučnim istraživanjima i šireg auditorijma je jednostavno izražavanje složenog koncepta uz korišćenje precizne terminologije. Kolokvijalno izražavanje nema tu preciznost koja je neophodna da bi se nedvosmisleno prenelo značenje rezultata.
Četvrti: drevna ljudska navika verovanja u magiju, čarobnjaštvo, čaroliju zasnovanog na lažnoj analogiji, lažnim uzročnim vezama, mudrosti starijih, „fantastičnim“ teorijama koje su u suprotnosti sa onim što je poznato o prirodi, univerzumu.
Kombinacija istorijskih okolnosti i veliki upliv vere motivisali su proboj pseudonauke. Napredak u nauci, ma koliko se sada brzo odvijao, ne može da potre provincijalni korpus verovanja. Mnogi i dalje negiraju kontradikcije između naučnih i verskih istina. Ukoliko se vratimo u prošlost, videćemo da je svaka nauka „razvila“ pseudonauku: medicina akupunkturu i homeopatiju; astronomija astrologiju; psihologija parapsihologiju; hemija alhemiju. Put odbacivanja alternativnih lažnih tvrdnji i usvajanja rigorozno utvrđenih, naučnih, relevantnih dokaza od strane prosečnih čitalaca — postaje sve kompleksniji.
Od koje zablude ti se posebno diže kosa na glavi?
Uh, ima puno iritirajućih zabluda, počevši od onih opasnih koje ugožavaju zdravlje pojedinaca, preko vrlo upornih, ustaljenih i popularnih, do onih manje štetnih:
— rak je gljivica i može se izlečiti sodom bikarbonom;
— ćelije raka se mogu uništiti primenom Gersonove i Brojsove dijete;
— vakcine izazivaju autizam;
— homeopatija leči;
— MMS se može koristiti za lečenje različitih bolesti;
— akupunktura radi;
— kvantna medicina uspešno dijagnostikuje bolesti;
— telo se primenom ceđenih sokova može detoksikovati;
— kiropraktika tretiranjem određenih mesta na telu otklanja bolesti;
— tradicionalna kineska medicina deluje;
— ajurveda pomaže bolesnim ljudima;
— kanabis otklanja kancer;
— sirova ishrana je jedina ispravna;
— alkalna dijeta ima naučne osnove;
— veganstvo je zdravo;
— biljke sa egzotičnih destinacija jačaju imunitet;
— organska hrana je bolja od hrane iz konvencionalnog uzgoja;
— genetički modifikovana hrana je otrov;
— aditivi su zlo;
— amigdalin leči rak;
— srebrna voda čisti organizam;
— Zemlja je ravna ploča;
— HAARP je uzrok klimatskih promena;
— Chemtrails truju stanovništvo;
— depopulacija;
— religije;
— astrologija;
I ne samo navedeno, i ne nužno ovim redom.
Odakle da počne pojedinac koji nema stručno znanje poput tebe, a želi najbolje za svoju porodicu i sebe?
Najsigurniji način da otkrijete laž je da znate što više o nekoj stvari, ili u ovom slučaju — o nauci. Zato je važno razotkriti sve odredbe pseudonauke, demaskirati verovanje koje neopravdano traži legitimitet, odbaciti netačna, zastarela, nepotpuna ili preterano pojednostavljena izlaganja naučnih ideja i uspostaviti kriterijume istine u naučnoj metodologiji.
Ne postoji pojednostavljeni test koji bi svakom pojedincu nedvosmisleno ukazao na razlike između nauke i pseudonauke.
Nauka je proces u kome svaki princip mora biti testiran na osnovu postojećeg znanja i dokaza, a koji ostaje podložan preispitivanju ili odbacivanju u bilo kom trenutku. Naučna objašnjenja moraju biti uspostavljena u jasnim i preciznim uslovima.
Pseudonaučni koncepti imaju tendenciju da se oblikuju od strane pojedinačnih ličnosti koje nisu u kontaktu sa naukom. Pseudonaučna objašnjenja su često nejasna i često se pozivaju na naučne pojmove u sumnjivim kontekstima.
Nauka je kumulativna, nove tvrdnje se često nadovezuju na starije tvrdnje. U tom smislu, naučnici se pozivaju na ranija istraživanja, a kada to učine, uobičajeno navode referencu na objavljene informacije. Na taj način, čitalac može proveriti tvrdnje naučnika i sam proceniti koliko je pouzdan i da li zaista podržava tvrdnje. Dakle, istinska nauka mora pošteno tretirati sve održive hipoteze, dajući prednost samo onima koje logika čini jednostavnim i pouzdanim. Pseudonauka, pre svega, pokazuje jasnu pristrasnost protiv nepoželjnih hipoteza i neprekidnu lojalnost željenim hipotezama.
Jedan od osnovnih razloga psihološke privlačnosti pseudonauke jeste da ona pruža lak odgovor na složen problem.
Ukratko: sve što zvuči suviše dobro da bi bilo istinito, verovatno je laž. Ne nasedajte!
The post Zablude i mitovi na koje smo svi naseli appeared first on Jovana Miljanovic.