Ne znam. Kada saznam, javljam 🙂
Sedim u Comunaleu u Beton hali. Deset je ujutru, nema gužve, pijem kapućino u trenerci, gledam reku, sunčam se. Posle dugo vremena duboko dišem. Sedim sama, jer za društvo nisam. Nije mi do priče. Nemam snage ni da govorim koliko sam umorna. Nekada se pitam kako dovodim sebe u ovu situaciji iznova i iznova.
Ustala sam u 6 jutros spremna da odem na NLP Pracititoner i tamo budem od 9 do 5. Izabrala sam intenzivni kurs koji traje 10 dana u HR Centru. Zašto intenzivni? Zato što ne umem drugačije. Međutim, Tatjana Šokčić, vlasnica HR Centra i NLP predavač, juče se razbolela i otkazala nam današnje predavanje. To je oslobodilo sate u mom danu koje sam već isplanirala u šta ću da investiram. Sada je to dodatno vreme i dodatni izbor stvorilo umesto prilike za odmor neplanirani stres.
Čim dobijem slobodnog vremena, moje telo dozvoli sebi da opusti i onda svi potisnuti problemi isplivaju na površinu. Sve ono gurnuto u stranu, sve ono od čega inače bežim i od čega se krijem se pojavi da me opali u glavu kao bumerang. Tako me je stigao neviđeni umor i poželela sam da se momentalno vratim u krevet. Naravno da to nisam uradila.
Elem, ustanem ja tako kao po običaju, napišem par stvari u moj dnevnik, upalim mirišljavu sveću, spremim ovsenu kašu, čaj i kafu i počnem da razmišljam šta mi se radi sada kada imam neplanirano slobodan dan. Pričam ja tako sama sa sobom i utvrdim da mi se radi cardio jutarnji trening, ali da imam jako puno mejlova na koje moram da odgovorim, ali i puno blog postova koje moram da napišem, jedan veliki projekat kojem treba da se posvetim, ali i jedan novi koji treba od marta da započnem pa ga treba dobro isplanirati. Uz to, imam tri klijenta sa tri potpuno dugačija biznisa kojima moram da zakažem termine za konsultacije ove nedelje. Međutim, kako znam da je akcija najbolji lek protiv nervoze i stresa, odem na cardio. U svom tom ludilu i obavezama, trener me pita da li sam opet zeznula nešto u ishrani, a ja se setih da sam sinoć umesto proteina i salate jela šejk sa višnjama, bananama i orašastim plodovima koji bi trebalo da pijem za doručak, a ne za večeru. No, meni je sinoć taj šejk trebao kao ništa. Trebalo mi je nešto slatko, sočno, ukusno i voćno da me podigne. A onda se setih da sam takođe za užinu jela bananu umesto jabuke, a šaka oraha koja je trebalo da mi bude ujutru užina zamenjena je setom pirinčanih galeta koje jedem umesto čipsa kada sam pod stresom. Osetim se onda opet na trenutak loše ne samo zbog obaveza, već i zbog toga što se toliko trudim oko treninga, a onda svaki drugi dan zeznem nešto u ishrani. No, razmislim pa kažem sebi da sam daleko stigla od novembra kada sam bila skroz van forme, pa pohvalim sebe za put koji sam prešla, umesto da se kažnjavam što još uvek nisam tu gde bih htela da budem.
Vratim se kući, spakujem torbu, uzmem laptop, eksterni hard, usb, punjače, dnevnik i uputim se ka Beton hali.
Onda mi na pamet padne press putovanje na koje treba da idem u martu, gde me jedna turistička organizacija s pravom požuruje da im dam odgovor da li idem zbog procesa viziranja, a ja zavisim od spoljnih faktora da ga dam, a ne mogu da pritiskam drugu stranu da mi brzo da odgovor, jer ne zavisi ni od nje konkretno, već od nekog trećeg. Zvuči konfuzno, a posebno jer ne mogu da vam kažem o čemu je reč, pa pričam u šiframa. Ali znate onaj osećaj kada nešto zavisi od nekog drugog, a ne od vas, a vas pritiskaju za to. Tako dolazim do ovog teksta, otvorim ja laptop, cugnem kapućino i umesto da krenem da radim, krenem da pišem, a sa svakom napisanom reči, stres polako popušta. Postajem zahvalna što me uopšte turističke organizacije pronalaze u moru kvalitetnih travel blogera i žele da sarađuju sa mnom umesto da hejtujem što me trenutna situacija ubacuje u stanje stresa.
Eto tako meni danas dan ide, čisto da vam napišem nešto ad hoc, iskreno i od srca, da znate da ni meni nije baš svaki dan sjajan, produktivan, fokusiran, disciplinovan i nadljudski. Svi smo mi ljudi, svi grešimo, svi plačemo, svi budemo nervozni, pod stresom, ali isto tako svi mi imamo moć u svojim rukama da to odmah sada promenimo.
Umesto pitanja KAKO SE SADA OSEĆAM postavi sebi pitanje KAKO ŽELIM SADA DA SE OSEĆAM, a onda uradi nešto da bi se baš tako osećao. U mom slučaju to je odlazak na trening, kafu, ukusan kolač ili porcija razgovora sa dragom osobom. Pa nek ide stres dođavola!
Želim vam lep dan.
The post Kako sprečiti Burn Out? appeared first on Jovana Miljanovic.