Ponavljam: Odustajanje nije opcija.
Možda ti čitaš ove moje mejlove dok ležiš u krevetu sa slomljenom nogom. Ili dok ti bebac plače na rukama i ne možeš da ga smiriš. Ili dok kuvaš ručak. Ili dok si u kancelariji na pauzi od posla koji mrziš. Ili dok čekaš dijagnozu i trudiš se da ignorišeš negativnu prognozu. U kom god da si stanju, ako ti je trenutno teško, ako ti je došla neka minus faza, čak i ako ona traje mesecima, nemoj da kloneš. U stvari, možeš da kloneš, ali nemoj da potoneš.
Ja sam mislila da ću da potonem nekoliko puta u životu. Moji najbliži su tvrdili da je to nemoguće, jer sam najveći borac koga znaju, ali ja sam u jednom trenutku zamalo digla ruke od sebe. Znam da ti to zvuči nepojmljivo, jer mesto iz kojeg sada pišem je svetlosnim godinama daleko od tog trenutka, ali kada bih mogla da podelim sa vama fotografiju iz mog dnevnika od pre 8 godina, bili biste u šoku. Neverovatno je kako je malo potrebno da se život okrene naglavačke. Samo jedna odluka koju doneseš u jednom trenutku je dovoljna. Samo jedan izbor i postavljena namera. Taj trenutak za mene nije bio preterano poseban, magičan ili nezaboravan. Jednostavno mi se smučilo tadašnje stanje (sranje) uma i tela u koje sam sebe dovela. Dovoljna je bila samo jedna odluka i za njom je usledila gomila uspona, padova i vremena koje ne možemo da ubrzamo. A koliko god ja bila nestrpljiva, naučila sam da zapravo i ne treba da ga ubrzamo, jer nam sve dolazi u ruke onda kada smo spremni to da primimo i kada znamo kako da se sa tim nosimo. Sa velikim uspehom se treba nositi, kao i sa velikim neuspehom. Svaki novi nivo životne igrice donosi nove aždaje. Ne možeš preći na sledeći nivo dok ne savladaš trenutni.
Kada sam u decembru započela put lične transformacije, znala sam da su snaga i telo kakve želim svetlosnim godinama daleko i da cilj ka kome idem neće biti vidljiv sigurno tri godine. Bila sam spremna da čekam i da uopšte ne mislim o cilju, jer sam znala da će se on pomeriti van dometa čim ga dostignem. Nalazila sam, a i dalje nalazim načine da svaki dan uživam u putu. Progres je za mene postao važniji od perfekcije.
Ako se sada osećaš loše i ne možeš da se pomeriš, uzmi papir i olovku. Zapiši sve svoje slabosti, strahove i ciljeve. Zapiši sve one koji su te ismevali, vređali ili fizički ili mentalno zlostavljali. Zapiši sve one velike snove o kojima ne smeš da pričaš drugima, kako te ne bi ismevali. Napiši sve fejlove koje si do sada imala u životu. Zapiši sve prepreke koje si prevazišla, ma kako one male da su bile.
Ako nisi znala da izgovoriš slovo R, a sada to možeš, to je dovoljno za uspeh. Ako si imala povredu kolena, a istrčala si maraton, to je ogroman uspeh. Ako si imala disleksiju, a uspela si da završiš školu u roku, to je ogroman uspeh.
Daću vam svoje primere određenih neuspeha koje sam pretvorila u snažne motivatore da ostvarim šta god zamislim:
Roditelji su mi rekli da bez para ne možeš da putuješ svetom. Nisam im verovala. Napravila sam blog, pisala na engleskom o putovanjima na kojima sam bila do tada i ubola preko deset saradnji sa turističkim organizacijama, ambasadama i avio-kompanijama. Prva je bila turistička organizacija Izraela u januaru 2013. koja me je povela sa Milanom Maglovim na sedam dana putovanja iz raja kroz Tel Aviv, Jerusalim, Haifu, Mrtvo more sa privatnim vozačem, drugim luksuznim hotelom svaki dan i celokupno neverovatnim iskustvom na koje dinar nisam potrošila. Potom sam besplatno obišla Tajland, Island, Izrael, Beč, Dubai, Abu Dabi, Crnu Goru… a na ta putovanja vodila sam drage osobe, sa kojima sam podelila svoju radost.
Roditelji su mi rekli da od pisanja nema ‘leba. Zahvaljujući tom istom pisanju sam letovala u Francuskoj tokom osnovne škole i usavršavala jezik jer sam pisala pesme i priče na francuskom, obišla London i Brajton, upisala fakultet u Americi na punoj stipendiji i dobila pozivnicu da prisustvujem dodeli Nobelovih nagrada u Oslu u decembru 2015. Pisanje mi je omogućilo sve što imam i njemu dugujem sve što jesam.
Rekli su mi da iz Srbije ne mogu da dobijem punu stipendiju za studije u Americi, sem ako se bavim nekim sportom ili naukom. Nije me bilo briga, naporno sam radila i čekala svoju šansu. Takmičila sam se iz francuskog, engleskog i fizike, pisala pesme i priče, ređala nagrade, imala savršen prosek i ubola punu stipendiju da se sa FON-a na trećoj godini faksa preselim u Ameriku.
Rekli su mi da kao devojka koja nije programer nemam šta da tražim u tehnologiji i startup svetu. Bilo mi je to slatko, pa sam iz zezanja aplicirala sa mojom idejom na startup pitch takmičenje i dobila 30.000 dolara od kompanije DP World da svoju mobilnu aplikaciju dalje razvijam u Dubaiju. Pored toga sam započela još dva startupa sa prijateljima i premda su fejlovali, kao i 90% startupa koji se pokrenu, dokazala sam sebi da ja to mogu i da je i to dostupno za mene, kada i ako to ponovo poželim.
Rekli su mi da se ne bakćem umetnošću, jer je to gubljenje vremena, ali za moju pomoć u organizaciji projekta ŠUND (Šta umetnost nudi društvu) dobila sam u aprilu 2013. nagradu grada Beograda za izvanredno dostignuće.
Rekli su mi da se od priče ne živi, a ja svakog meseca držim moju radionicu Od hobija do posla, prodajem svoje digitalne proizvode koji im pomažu da kreiraju svoj biznis od nule, osamostale se i steknu vremensku i finansijsku slobodu kakvu zaslužuju. Svoj sat naplaćujem 150e u zemlji u kojoj sam rođena i u kojoj živim sa uživanjem. Svakog meseca 10% prihoda dajem u humanitarne svrhe i podržavam mlade preduzetnike kao mentorka na njihovim projektima, a moja preduzetnička agencija pravi šest miliona dinara godišnje samo od te priče od koje se navodno ne živi.
Rekli su mi da predavanja na konferncijama niko ne plaća, a letela sam po Evropi, pričala na konferencijama i fakultetima i upoznala brojne mlade ljude koji ruše granice i kao ja veruju u nemoguće. Obišla sam Ljubljanu, Crnu Goru, London, Makedoniju, Bosnu i zarađivala od predavanja i consultinga.
Ostala sam sama na ulici za novogodišnji doček 2012. godine bez dinara u Kaliforniji. Nekako sam se snašla i pronašla način da se saberem i pomognem sebi da stanem na noge, pre povratka u Njujork, nazad u školu dve nedelje kasnije.
Ostala sam na ulici sama sa koferom, bez pasoša u Dubaiju u martu 2014. za vreme peščane oluje i živela na kauču u startup akseleratoru, a tuširala se u svlačionicama na fudbalskom terenu. Sedela sam u Starbucks-u i plakala i pisala plan kako da se izvučem odatle. Izvukla sam se i dve nedelje kasnije bila u Beogradu, a tri nedelje kasnije na novom poslu na Kipru, kao marketing direktorka za startup Enterpreneur Handbook, gde sam potom dovela tri kolege iz Srbije da zajedno kreiramo mašineriju.
Dečko u koga sam bila zaljubljena do ušiju mi je u šetnji kroz Times Square u septembru 2011. godine, dok sam mu entuzijastično pričala svoje karijerne ciljeve, rekao da ne fantaziram previše i da nikada neću dobiti praksu u dobroj firmi na Menhetnu za leto. Obrazloženje je bilo da sam u Montclair biznis školi, a ne u Njujorku na Kolumbiji i da dobre prakse ne padaju sa grane bilo kome i da su rezervisane za Ivy League studente. To leto sam dobila praksu na 25. spratu na tom istom Times Squaru u Conde Nast zgradi za kompaniju VEVO. Možete da pretpostavite kome sam prvo poslala poruku sa fotkom iz kanca. 
Sledeći izazovi su mi da dokažem da se od pisanja i pričanja mogu zaraditi milioni, da neko ko je prirodno fizički slab, van forme i ispovređivan može da postigne neverovatne rezultate u fitnessu i da svako može da postigne globalni uspeh, ma odakle da dolazi, koga zna i koliko ima, sve dok ima zdravlje, volju i pristup internetu.
Nadam se da će te ovaj post podsetiti da odustajanje nije opcija.
The post Odustajanje nije opcija appeared first on Jovana Miljanović.