Današnji gost na blogu je Tamara, arhitektica, avanturista i devojka iza brenda Etera, minđuša od perja koje se očarale mnoge žene koje se bave dubokim radom na sebi i bile vetar u leđa da iznesu svoje terete lakše kroz život. Tamaru sam upoznala kao polaznicu moje radionice Od hobija do posla, a potom sam ja postala njen klijent i zaljubila se u njen atelje gde sam došla da zajedno kreiramo moje prve minđuše od perja. Dajem joj prostor na blogu da vam ispriča svoju neverovatnu životnu priču.
Često se ispostavi da su neke naše osobenosti koje uzimamo zdravo za gotovo zapravo naši najveći kvaliteti.
Jovana je, od kako je ukratko čula moju životnu priču i od kako je pogledala intervju sa Žanom, bila veoma radoznala da čuje malo detaljnije o tome kako sam završila sama tri meseca u Indiji, između ostalog i na desetodnevnom vipassana kursu u meditativnom centru u podnožju Arunačale.
Za mene su ti detalji mog života prosto nešto što je moralo da se desi.
Ali, hajde da krenem od početka.
Moj život u mnogome je bio podređen i posvećen radu na sebi. Na početku to bilo da bih se izvukla iz raznih patologija (poremećaji ishrane, zavisnosti („lakše“), bolesni medjuljudski odnosi, opšta konfuzija oko svega, stid, sramota, you name it – sve je bilo tu za rešiti) – paralelno sam bila super djak i redovan student. Imala sam sjajan paravan – vukovu diplomu, a kasnije i diplomu arhitekte. Zanimljiv životni splet okolnosti je da me je bukvalno mesec dana pred odbranu master diplomskog rada ostavio dečko s kojim sam doživela vrhunac svoje patologije (hvala mu) i od tad polako kreće uzlazna putanja. Tada sam konačno počela da se borim za sebe iz pravih razloga – želje za životom i slobodom i želje za oslobađanjem od svih tih stega koje su bile moja svakodnevnica. Ta želja me je odvela i do Indije.
Tog leta kada sam diplomirala sam se i prvi put susrela sa terminom Vipassana – jedan “slučajni” prolaznik na Boom festivalu mi je pričao o tome. Pričao je o nekakvom centru u kojem je bio, koliko se sećam u Grčkoj, gde je 10 dana imao istu rutinu – budio se u 4 ujutru, od pola 5 do pola 7 je bio prvi blok meditacije, pa pauza za doručak. Do kraja dana meditiralo bi se još 8 sati sa određenim pauzama za obroke i odmore. Zabranjen je sav drugi sadržaj (bilo kakva tehnologija, knjige, pisanje, joga, ples, fizička aktivnost, komunikacija sa drugim učesnicima kursa, pevanje, govor). Suština takve rigorozne prakse jeste ući što dublje u sebe, videti kako nam funkcioniše um, kako nam teče krv, kako se energija kreće po telu. Defragmentovati sopstveno postojanje.
Čim sam čula za to, pomislila sam – Bože, kakav luksuz, imati 10 dana života SAMO ZA SEBE.
Povrh svega – ti kursevi su širom sveta besplatni i sve funkcioniše na bazi donacije – kada se kurs završi učesnici doniraju onoliko koliko osećaju da žele ili mogu.
Bukvalno nije postojala opcija da proživim život a da ne iskusim to.
Ipak, nisam žurila, čekala sam da se desi pravi trenutak.
Na kraju, kao kec na deset, desilo se u samoj Indiji. Vipassana je meditacija koja se radi po uputstvu koje je dao sam Gautama Buddha a kurs koji sam ja pohadjala održan je po protokolu koji je sproveo S. N. Goenka u XX veku.
Ako se pitate da li je ova praksa sa vas
Vipassana je za one koji su spremni da se zarad upoznavanja samog sebe, na 10 dana koliko traje kurs, vode monaškom disciplinom – da se odreknu maltene svih svojih svakodnevnih aktivnosti sem spavanja, jela i meditiranja. Da samo navedem nekoliko – nema kafe, cigareta, pića, nema govora, dodira, bilo kakve komunikacije sa bilo kim sem sa učiteljem i to u određeno doba dana ukoliko postoji takva potreba (ja, npr, nisam ni jednom iskoristila ovu opciju). Nema pevanja, plesa, joge, nema donošenja svojih duhovnih praksi i rituala (kristala, mantri, molitvi) jer je poenta da taj kurs bude kompletno ogoljavanje. Nema ometanja drugih ljudi u njihovim procesima, čitanja knjiga, pisanja. Generalno – nema ničeg sem suočavanja i provodjenja izuzetno kvalitetnog vremena sa svojim telom, dušom, dahom. I da, jako je važno – nema izlaženja sa kursa dok se ne završi (ovo je boldovano u prijavi i potpisuje se izjava) sem ako ne postoji baš jak zdravstveni razlog za to – koji potvrdi lekar. Sve to možda zvuči vojnički – i jeste, ali za 10 dana se nikome (ko je mentalno stabilan) ništa neće desiti sem što će probiti neke svoje zamišljene barijere. Za one je koji su spremni da se odreknu da bi dobili, za one koji su spremni da se posvete i udube, za one kod kojih je strah od odricanja manji od želje za novim uvidima i znanjem. Meni lično je bilo premoćno i ništa od tih odricanja nije mi tako teško palo kao suočavanje sa nekim od mojih mrakova (mada to ide jedno s drugim). Tamo sam naučila da sedim sa nelagodom, da pustim da se desi jer drugi izbor i ne postoji – da budem prisutna i da doživim da će sve što me plaši i boli doći i proći baš kao i sve drugo u životu. Jedno je pročitati poznatu „Panta rei“ u udžbeniku, a drugo je doživeti to u sopstvenom telu, na primeru sopstvenih nagona, emocija, misli. Lično iskustvo i lični opit daju nam snagu i moć koju nikad nećemo pronaći u knjigama. Hrabrost i radoznalost iz čistih namera uvek budu i te kako nagrađene.
Na slici je prikaz Buddhe u momentu prosvetljenja – svi ometači pažnje su i dalje tu ali je prisutnost jača od svih njih.
Što se Indije tiče
Ceo taj put u Indiju za mene bio je nešto što prosto mora da se desi – bila sam fascinirana drugim kulturama, do svoje 25e godine sam već proputovala dobar deo Evrope i po koju lokaciju u severnoj Africi i Severnoj Americi. Azija je ostala netaknuta, kao nekakav poseban dragulj.
Kako sam se dosta kretala po raznim alternativnim festivalima, radionicama, mestima, upoznala sam manje – više dosta ljudi koji su već bili u Aziji i za mene ona više nije bila bauk kao za mnoge druge „obične“ ljude… Ljudi se plaše, svega i svačega, posebno tih nekih dalekih mesta o kojima ne znaju ništa. Fantaziraju kako je tamo sve crno, ili prljavo, ili zaraženo, kako neko jedva čeka da nas pokrade, da nam upropasti dan, sipa otrov u piće. Nezamisljivo je koliko su ljudi zatrovani nekim ludim mislima koje kao da se prenose s kolena na koleno bez da se iko ikad zapita – imaju li smisla?
U svakom slučaju, ja nisam bila ta, ja sam prosto znala da ja želim tamo da odem, da vidim ta mesta moći, da se okupam u reci Gang, da odem do Bodhi stabla gde se spomenuti Buddha prosvetlio, da vidim Himalaje i da se suočim sa ponorima svog ega bez ikakvih spoljnih ometača pažnje. To je prosto bilo ono što mene zanima, za čim moje srce čezne. I sve se to apsolutno savršeno odigralo.
Kada bih vam prepričavala sve detalje defititivno bih mogla da napišem knjigu. Indija je ogromna zemlja, površine trećine Evrope, od milion različitih pejzaža, ljudi, bezbroj jezika, religija, kultura. Indija je krajnost, od prljavštine do sjaja u tri koraka. Indija je surova i sirova i tamo najčešće nema organizovanog odvoza smeća – ono je prosto svuda. Indijci ne zatrpavaju svoju prljavštinu, ona je na površini, i nema bežanja od nje. Zato je Indija jako teška – suoči nas sa našom prljavštinom, našim ego tripovima, našim umišljenim idejama o tome ko smo i šta smo. Indija provocira, trigeruje, postavlja pitanja. Indija je tako duboka i tako površna i tako čarobna i tako odvratna u isto vreme.
Indija je baš kao i život – bolno besmislen, a kristalno savršen.
Ukoliko imate želju da posetite Indiju
Preporučujem neka „pitomija“ mesta za početak. Ja sam prvih 20 dana svog boravka provela u pokrajni Goa, u mestu koje se zove Arambol i poznato je, između ostalog, i po slatkovodnom jezeru koje je odmah uz plažu Indijskog okeana, a na kojem su se navodno kupali Bitlsi. Goa je kultno mesto za sve one koji su otvorenog uma, mesto koje su još u šezdesetim posećivali hipici i mesto koje nosi, sa te kreativne, izražajne strane, dubok osećaj slobode. Ljubitelji akustične muzike, plesa, joge, tamo će uživati jer su slučajne svirke svakodnevnica. Na Goi je, između ostalog,još jedna od retkih peščanih plaža Indije gde se možete kupati i šetati u bikiniju, a da ne morate da brinete da ćete biti bilo kako ugroženi (sem, nekada, preteranim pogledima lokalnog stanovništva). Pri odlasku u Indiju jako je važno imati svest i poštovanje za lokalnu kulturu, jer će onda i „lokalna kultura“ poštovati vas. Ja sam, na primer (sem na toj plaži), uvek imala pokrivena ramena.
Još jedno beskrajno pitoma i topla oblast u kojoj sam srela istu ekipu kreativnih, inspirativnih nomada/muzičara sa kojom sam se družila na Goi jeste Dharamsala i njena okolina – McLeod Ganj, Bhagsu Nag i Dharamkot. Podnožje Himalaja gde je svaki pogled savršen, vazduh čist, gde su čak i psi lutalice mazilice koje jedva čekaju da se druže (što ne važi svuda u Indiji). Ovaj deo poznat je po tome što tu živi Dalai Lamma i po mnoštvu Tibetanaca koji imaju specifičnu, za mene umirujuću energiju. Da li je do njih ili do Himalaja nisam sigurna ali tamo sam se najviše opustila i najlakše uživala dok sam samo bezbrižno šetala po prirodi.
Od prirodnih čuda samo bih spomenula reku Gang koja protiče kroz više gradova i ima izuzetno moćnu energiju, kako lekovitu tako i suočavajuću. I naravno Bodhi Tree i Mahabodhi Temple – mesto Budinog prosvetljenja. Na mene, ovi lokaliteti su ostaviti najdublji utisak.
Odrastanje na putovanju
Na mom putu, najveća stvar je bila osamiti se i shvatiti da nikad nismo sami. Shvatiti da nigde ne mogu da pobegnem od sebe, čak iako se baš potrudim. U meditaciji, suočila sam se sa svim svojim strahovima od kojih je najveći bio osloboditi sve svoje energetske potencijale i sedeti s tim. Kad kažem energetske mislim i seksualne. Sedeti u miru sa svojom raskošnom, razbujalom a opet uzemljenom kreativnom energijom koja prosto protiče mojim telom i čini ga živim. Moje duhovno putovanje tih 10 dana bilo je veoma ovozemaljsko, jer duhovnost i jeste ovozemaljska, i baziralo se na tome da koliko toliko mirna odsedim sa svim tim životom koji teče ovim venama, a koji sam godinama sistematski pokušavala da ubijem raznim autodestruktivnim metodama. Sa mrakom sam se suočavala i ranije, to sam očekivala i na to sam bila „spremna“, ali susret sa ovim živim, bujnim delom sebe ostavio je najjači utisak na mene.
To bujanje i oslobadjanje se nastavilo do dana današnjeg. Istina – desio se jedan period kada sam se tek vratila u Beograd, kada sam se opet učaurila – opet sam počela da radim nešto što me nije u potpunosti ispunjavalo (radila sam kao arhitekta na gradilištu). Taj period trajao je celih godinu dana, ali vatra je u meni tinjala i znala sam da samo skupljam snage da se osmelim da u potpunosti zaronim u život kakav želim i sanjam i kakav sam iskusila da je moguć – baš na tom dalekom putovanju u sebe. Znala sam ko sam – i na kraju me je telo opomenulo i reklo – ili ćeš se okrenuti onome što znaš da je istinito ili ćeš ozbiljno oboleti.
I okrenula sam se sebi. Priča ima srećan kraj, ili srećan početak? Interesantno je da sam prve velike, duge, bujne, moćne minđuše od perja stvorila sama sebi za taj put u Indiju – da me čuvaju. Kao da je to bila najava za svu tu razbujalu energiju kojoj ću kasnije posvedočiti i koja se sada materijalizuje u još magičnije artefakte ljubavi i lepote koje stvaram u svom malom raju u Beogradu.
Ime iza koga stojim je „Etera“ a priča je priča o borbi i bujanju jedne žene, ili svih žena ovog sveta. O borbi za ljubav, za istinu, za ono što jeste.
Diši 
Seti se 
• Dear sisters, remember this? Exactly a year ago the first official @eterajewelry photoshoot 
The post 10 dana bez i jedne reči appeared first on Jovana Miljanović.