Današnji gost na blogu je Irena Pavlović, moja prijateljica, osnivačica projekta Run Art, mama i žena zmaj. Uživajte u čitanju, a Irenu zapratite na Facebooku ili Instagramu.
Glavna bolest od koje boluje savremeni čovek je upravo to da mu je mišljenje koje drugi ljudi imaju o njemu bitnije nego mišljenje koje ima sam o sebi. Pri tom ne mislim na to da je precenjeno tražiti savet, čitati knjige inspirativnih i mudrih mislilaca i pisaca, razgovarati i deliti iskustva…
Mislim na to da svi imamo mogućnost da kritički razmišljamo, donosimo odluke na bazi sopstvenog rasuđivanja, snosimo posledice tih odluka i osećamo se odgovornim za sopstveni život.
Mislim da je jasno, ukoliko kažem da niko nikome ništa ne duguje. Da to što vas je ostavio dečko pre pet godina, ili ste izgubili posao, imali lošu godinu, dugogodišnji loš odnos sa roditeljima…Niko vam ne duguje da sve to bude bolje, sem vi sami sebi. Naši kapaciteti su mnogo veći od toga da idemo najlakšim putem traženja krivca i zauzimanja pasivnog položaja žrtve. Važno je da u teškim trenucima budete iskreni i samosvesni i jasno odredite poziciju u kojoj se nalazite, jer vas niko tu nije doveo sem vi sami. Sa ljubavlju i ohrabrenjem, ne krivicom i osudom, preuzmite odgovornost da to poboljšate. Niko nije kriv, za to što nam se dogodilo, ali mi imamo odgovornost da od sada pa nadalje pokušamo da svoj život dovedemo u red.
Kada imate 37 i nezadovoljni ste svojim životom, nije prijatan osećaj. Kada imate 37, troje male dece, nezadovoljni ste poslom koji obavljate, odnosom sa partnerom, nezadovoljavajućim socijalnim životom, i ne prepoznajete osobu koju vidite u ogledalu, ne samo da nije prijatan položaj, već je glib iz koga se neko teško može izvući. Prvi i jedini korak i misao, koji vam u trenutku kada vapite za promenom može pomoći, jeste svest o tome šta smo ja uradio da bih se našao u ovoj poziciji.
U trenutku kada su mi pre 5 godina saopštili da je maligni melanom u pitanju, jedna od prvih misli koje su mi prošle kroz glavu je bila: Kako će me moja deca zapamtiti, po čemu? To što nisam imala odgovor na to pitanje, porazilo me je. Znala sam da je vreme za promenu. Ali nisam znala odakle da počnem.
Hrabrost nije osobina sa kojom se rađamo, negujemo je kroz život. Taj osećaj nije odsustvo straha već uraditi nešto što smatramo vrednim čak iako osećamo strah. Hrabrost je osnova integriteta, a to je za mene jedina stvar u životu sa kojom nema koketiranja.
Kancer se leči nikako drugacije nego buđenjem, popravljanjem i aktiviranjem imuniteta. Ćelije raka ne napreduju u sredini sa puno kiseonika.
Trčanje je delovalo kao razumna opcija, ali ja sam imala 12kg više, nefunkcionalno telo i nedovoljno testiranu volju. Nisam imala patike i nisam imala pojma šta znači istrčati 1km.
Jedino šta me je u tom trenutku zadržalo na stazi je misao da pokušam da uradim nešto što nikad nisam, da je to nešto što bi trebalo da uradim za svoje zdravlje i da pokušam da u svoj život uvedem preko potrebnu disciplinu.
Ako možete da zamislite vaš cilj i san, možete i da ga ostvarite. Moj je bio da istrčim maraton. Koliko god vam izgledalo u ovom trenutku veliko i gotovo nemoguće, morate verovati. Na putu ostvarenja ćete se susresti sa puno razočarenje koja će pokušati da vas slome, jedino u slučaju da vaša vera nije dovoljno jaka.
Ne moram da vam pišem o tome kako je moj put izgledao od tog prvog pretrčanog kilometra i sadašnjih 82km, koliko mi, nakon pet godina najduža distanca. Put je takav da ga, bez obzira na sve, ne bih menjala ni za jedan drugi, lakši ili lepši.
Moj životni ultramaraton, koji i dalje traje, obogatio me je za hrabrost da rizikujem, donosim odluke za koje se osećam odgovorno, nikoga ne krivim ukoliko nisam uspela u nečemu, svojim aktivnostima pokazujem svojoj deci da ne postoji situacija iz koje nema izlaza i da nije važno biti uspešan već osoba od vrednosti. Na tom putu stekla sam velike prijatelje, osobe uz koje napredujem, spoznala ljubav i podršku i sada to nesebično delim sa drugima. I nijednog trenutka se nisam obazirala na mišljenja: Šta će ti to ovim godinama, ili, nikad nećeš uspeti…
Nikad nisam bila najbrža, najsnažnija, najbolji đak… Taj osećaj da nisam dovoljno dobra me je pratio veliki deo života. U stvari ono u čemu sam bila dobra, nikad nije dolazilo do izražaja u odnosu na to šta je okruženje od mene očekivalo da budem, uz stalna izvinjenja i povlačenje. Nikad nisam neki sport dovoljno dugo trenirala da bih postala dobra u tome. Trčanje je postalo prva konstanta u mom životu, i to u kasnijim godinama. Nešto što je samo moje i što sam počela uporno da gradim, istrajnost i disciplina koja mi je sve vreme bila preko potrebna. Posle nekoliko godina posvećenosti tom procesu mogu slobodno reći da ni sada nisam najbrža, najsnažnija, ali jasno znam koga predstavljam. Predstavljam moju posvećenost, moju nesavršenost koja ne odustaje i koja svakog dana prelazi na novi nivo jer sam sada usmerena na nešto što je veće od mene. Shvatila sam da život neprestano daje novu šansu da ga unapredimo i da će uspeh biti moguć jedino ako bez rezerve usmerimo energiju ka nama važnim stvarima.
Pre šest meseci oformila sam grupu žena koje su osetile da je vreme za promenu došlo i prijavile sa na radionicu RunArt. Na ideju sam došla posle višegodišnjih pitanja žena sa kojima sam u kontaktu a kojima nije jasno odakle tolika volja i posvećenost i šta je to potrebno da bi se takve promene u životu napravile i održale. Ja na to pitanje nemam odgovor. Ja nisam postala trkač da bih bila profesionalac, sportista. Ključ je upravo u tome da nateramo sebe da radimo stvari koje nam se ne rade jer je sa druge strane tog zida koji ćemo voljom probiti, veličanstvenost, nagrada i osećaj zahvalnosti. . Naši mozgovi su napravljeni da nas štite od neprijatnosti i da nas održe u životu, on se plaši nepredviđenih, nesigurnih, zastrašujućih promena i od svega toga nas štiti. Ali da bismo živeli život budan, posvećen, prisutan, zajedno sa našim dragim bićima kojima smo posvećeni moraćemo nekad da učinimo nezamislive i neprijatne poteze koji će nas staviti u poziciju da smo uplašeni i da se osećamo izgubljeno. Iz tih situacija se rađa jasan uvid u dalji tok života i utvrđuju sistemi vrednosti iznova.
Trčanjem sam shvatila da želim da povećavam distance da bih dosegla svoje vrhunce, fizičke, emotivne i mentalne energije, a ne svoje dno. Da bih time otvorila sebe za nepredviđene okolnosti, izazove kroz koje učim, rizike bez staha. Da ohrabrujući sebe ohrabrujem i ljude oko mene. Shvatila sam da svakim odlaskom na trening ili trku ne ostavljam moju decu već im šaljem poruku da idu ka svojim snovima, da je u životu dragoceno imati plamen u srcu koji te hrabro vodi napred i osvetljava tamne staze. Shvatila sam da srce imamo da bismo ga trošili i slušali.
Ne dozvolite da vas strah da za nešto nećete imati snage i energije da završite, odbije u startu, pre nego što pokušate. Svi mi na neku novu životnu stazu stupamo bojažljivo i dečije nespretno. Svakom procesu treba dati vreme da se pokrene i razvije. Ohrabrujem vas da napravite taj prvi korak, i drugi, treći i da ih malo ubrzate jer, neko vas čeka.
Mi smo na stazi.
Zagrljaj od Irene!
The post Zašto mišljenje drugih ne bi trebalo da vas interesuje appeared first on Jovana Miljanović.