Današnji gost na blogu je Milena, po struci psiholog, a po izboru luckasti zabavljač, kreativni slobodnjak i bloger u pokušaju. Njena priča o ljubavi prema radu sa osobama sa invaliditetom o čemu je pričala na jednoj od mojih radionica me je motivisao da je pozovem da svoju priču podeli sa vama.
Nikad nisam verovala u rad zbog rada. Jednostavno za mene mora da postoji to nešto, mora da postoji vrednost. Ljubav prema poslu za mene je na prvom mestu. Kada si dobar u nečemu, stanje u kom se nalaziš je sposobno da te odveze gde god zamisliš i više od toga. Znala sam da želim da se bavim humanitarnim radom, ali neke avanture zaista nisam očekivala.
Godinama unazad radim sa raznim grupama ljudi – sa decom, odraslima tipične populacije i osobama sa invaliditetom, sa buntovnim tinejdžerima i starijim osobama. U mom dosadašnjem radu izdvojio se rad sa osobama sa intelektualnim poteškoćama i shvatila sam da se tu najviše dajem i potpuno oslobodim svih socijalno poželjnih ponašanja i budem slobodna – a ljudima sa kojima radim je to potrebno i to im prija. Sloboda i autoritet, kod mene idu ruku pod ruku.
Kako je to izgledalo na početku? Ne, nisam uvek bila ovako samouverena u radu. Bila sam preplašena sa stalnim razmišljanjem gde smem da ih dodrinem, kako da ih pogledam, šta da kažem a da nekog ne uvredim i ono najgore šta ako nekog povredim? Nisam znala kako se voze korisnici kolica, kako odgovoriti kada ne razumeš šta te osoba pita i kako se uopšte osećati prijatno i biti svoj.
Na programu Evropski Volonterski Servis bila sam koordinator radnih kampova u udruženjima i institucijama koje rade sa osobama sa invaliditetom. Radeći u internacionalnim timovima naučite mnogo – ali i da se invaliditet ne shvata tako ograničavajuće kao kod nas. Ohrabrena entuzijazmom grupe i inspirisana kreativnošću i snažnom željom za životom korisnika udruženja Barlička i Integra pustila sam da moja mašta radi svašta. Granice su se istopile i na red su došle prave ideje – boćanje, igra kauboja i indijanaca, odlazak na izlete, vijanje po gradu i famozno disko veče.
Disko veče je bila jedna predivna aktivnost. Plesali smo svi zajedno. Da ste samo videli kakve su sve piruete izvodili korisnici kolica. Kada ste to videli možete reći da ste videli radost života na delu. Naučite da se pričati može i bez da koristite reči – tako što ćete koristite mimiku, uraditi neki pokret ili nekad jednostavno sedite i ćutite – i bude vam lepo. Ponudite zagrljaj, osmeh ili jedno obično rukovanje i shvatite da to nekom u tom trenutku znači ceo svet.
Zašto vam ovo ustvari pišem? Želim da znate da osoba sa invaliditetom može mnogo više od crtanja, pletenja ili bubanja napamet nekih nepotrebnih stvari. Često su ovakve osobe izolovane iz društva, ‘’čudne’’ i nisu u prilici da rade stvari zato što drugi misle da oni to ne mogu ili još gore misle da im tako nešto ne treba.
Po mom povrtaku iz Bratislave krenula sam da volontiram u Udruženju za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Grada Novog Sada. Poučena prošlim iskustvom želela sam da korisnicima udruženja dam nešto malo drugačije. Išli smo u muzeje, u kafić na kafu, imali piknik u parku, Olimpijade, druženja, maskenbale, pričala sam o nekim mojim iskustvima i zemljama u kojima sam bila želeći da ih bar virtuelno povodem tamo sa sobom.
Jedna od sjajnih obuka koju sam prošla je Yoga for the Special Child, Sonie Sumar. Tu vidite koliko je bitno da osetite trenutak, da osetite ko koliko može i koliko ne može i koliko ste vi spremni sebe da date. Obuku sam prošla početkom godine u Domu Veternik. Ta obuka odvela me do druge ideje. Pokrenula sam sa koleginicom Norom projekat Kulijoga – radionice kulinarstva i joge koju je podržala Lokomotiva Mladih Novi Sad. Glavna motivacija iza ovog projekta je bila da pokrenemo korisnike na neku fizičku aktivnost i da im pomognemo da samostalno pripremaju jela (da im dozvolimo više nego roditelji).
Samostalnost je jako bitna, pravo na izbor koju većina njih nema jer su sve odluke unapred donete za njih. Da bih vam to slikovito predstavila navešću vam da mnogi za sebe nikad nisu izabrali donji veš, da im roditelji biraju šta će da obuku taj dan i da im je ljubavni život pod konstantom prismotrom.
Što nas dovodi do naredne inicijative – a to je projekat koji trenutno realizujem sa koleginicom, Majom, u saradnji sa MNRO podržan od strane Vivify ideas. Zbog slobode izbora neke od aktivnosti projekta su: biranje svog novogodišnjeg poklona, odlazak na izlete, na klizalište i u najlepši kafić u gradu. Baš da bismo dokazali i pokazali da ne postoje ograničenja.
Uspeh je:
- ako jedna osoba kupi jednu stvar koju želi,
- ako jedna osoba samo stane na klizaljke,
- ako jedna osoba dobro izbroji kusur,
- ako jedna osoba popriča sa volonterom ili saradnikom,
- izađe iz rutine, uradi nešto drugačuje i ohrabri se,
- ako nam se konobar u kafiću nasmeši.
Uspeh se meri drugim standardima, ne brojem već lepotom trenutka.
Takođe, vodim psihološke i joga radionice u Udruženju ‘’Izida’’ iz Feketića. Jedan od najvećih zaključaka koji sam izvukla iz cele priče jeste koliko je moćna snaga volje da se nešto novo nauči i savlada bez obzira što vetar duva na direktno u tebe.
Zamislite da:
- naučite da pišete i pletete bez obzira na to što nemate savršene prste ili vam jedan fali.
- možete da volite onako pravo srcem, bez obzira što možda ne razumete najbolje koncept ljubavi i prijateljstva.
- možete ludo da se zabavite pevajući iako sve oko vas bole uši kada samo pričate.
- znate da cenite život iako znate da on u velikoj meri zavisi od raspoloženja druge osobe
Želim da nastavim da se bavim ovakvim radom – da radim moje psihološke – joga radionice koje želim da obogatim zvukom tibetanskih činija, a uskoro dobijam i keltsku harfu. Verujem da psihologija, muzika i intuicija idu ruku pod ruku i da sa ovim veštinama zajedno ili odvojeno mogu doprineti ulepšavanju nečijeg dana ili stanja. Idem gde me vetar oduva, jer on vas uvek oduva na neku stranu.
The post Ljubav i razumevanje osoba sa invaliditetom appeared first on Jovana Miljanović.