Dragana Rajblović je prijateljica, žena zmaj i osoba čije se oči stalno smeju. Ona je planinar i ljubitelj prirode, avanturista, hrabra i neustrašiva. Pozvala sam je da na blogu sa nama podeli deo njene priče sa uspona na najviši vrh sveta i šta je sve naučila na tom putu. Ako vam se njena priča svidi, preporučujem vam da pročitate i njenu knjigu Moj Everest 
Kada si osetila da te je planina prvi put pozvala k sebi i kakav je to bio osećaj?
Onda kad više nisam morala da idem sa roditeljima na more, već mogla sama da biram gde ću i sa kim. To je bilo posle tinejdž godina, odnosno u kasnim dvadesetim. Prvo sam, na predlog mog drugara, počela sa speleologijom (istraživanje pećina i jama), potom je usledilo planinarenje, pa alpinizam i sve ostale srodne aktivnosti kojima se i dan danas bavim.
Kad sam kao mala išla sa roditeljima na more, stalno sam iz auta posmatrala prirodu i planinske predele koji su me već tada privlačili kao magnet. Zašto? Ne znam! Znam samo da sam sa velikom znatiželjom posmatrala te predele, bez ideje o tome da zatražim od roditelja da me vode po bespućima prirode. I tako je prošlo dosta vremena dok, sam od sebe, nije došao pravi trenutak za susret sa planinarstvom. A onda kad sam počela, nisam više prestajala. I ne samo planinarstvo već uopšte, odlazak u prirodu na stotinu načina i iz stotinu razloga. Hodanje, trčanje, meditiranje, penjanje, kanjoning, avanturizam, odmaranje, šetanje, vođenje raznih grupa i uzrasta, istraživanje, upoznavanje terena, upoznavanje biljnog i životinjskog sveta, kampovanje, proslave, treninzi i tako u nedogled…To je u stvari način mog života.
Šta to nosimo na planinu sobom, a šta od emocija i strahova ostavljamo kod kuće?
„Sve svoje sa sobom nosim“. A onda kada odeš iz grada, opustiš se u tišini i miru, shvatiš da su strahovi, koji su tu u tebi, potpuno besmisleni i da na njih trošiš dragoceno vreme, jer oni kao takvi ne mogu ništa na bolje promeniti. Uživajući u atmosferi i aktivnostima koje planina nudi, jednostavno sve to zaboraviš, i nema mesta za negativnosti i brige. Tamo i tada (u većini) svi postaju pozitivni. Međutim, ne znači da ljudi ostaju takvi kada se vrate u grad, svojim obavezama, pa i stresovima. Neki opet postaju ranjivi i osetljiviji na strahove. Zato je dobro redovno ići u prirodu i čistiti se od svega negativnog što je prisutno u svakodnevnom životu i što se danima taloži u nama. Boravak, a posebno aktivnost u prirodi je najbolja psihoterapija, koja ujedno i najmanje košta.
Kako izgledaju pripreme za osvajanje vrhova?
Pripreme traju godinama. Penješ se na planine, silaziš i tako razvijaš kondiciju. Onda se penješ i sa one teže, strmije strane i da bi savladao vertikalne stene moraš da koristiš alpinističku opremu. Uspon sa teže strane ti daje još veći užitak, ali i izazov i iskušenje u svakom smislu. Godine bavljenja planinarenjem, sticanje aerobne kondicije, fizičke, ali i mentalne snage ti daju šansu da se oprobaš u usponu na velike visine.
Šta je najstrašnije, a šta najleše što si videla na usponu na Everest?
Najstrašnije što sam videla su tela poginulih ili umrlih planinara/alpinista. Iznad 6000 metara, a naročito iznad 8000, ko pogine ili umre ostaje tu večno. Jer niko ne želi da rizikuje svoj život i spušta nekoga ko nije živ. Iznad 5-6000 metara nema živih organizama od kojih telo može da se raspadne, takođe vlada večiti minus i stradali su celi i zaleđeni. Kada ugledate takve prizore, postane vam jasno da vrlo lako može i vama da se to desi, ako ne poštujete pravila koje nalaže uspon na ekstremne visine.
Najlepše što sam videla na Everestu je on sam. Shvatila sam da je i Everest deo jedne velike celine zvane veličanstvenost, koja će ostati tu i mnogo posle nas. Kada mu se približiš, podseti te na to, da si i ti samo jedna mala tačkica na ovoj planeti koja je bezazlena i prolazna. Danas si tu, sutra nisi. A veličanstvenost ostaje, i upravo dok si u životu pokušavaš da je dokučiš ili uđeš u njene tajne, u nedokučive tajne veličanstvenosti i večnosti.
Šta ti je od hrane najviše nedostajalo na tim visinama?
Nedostajalo mi je sve ono što sam navikla da jedem svakodnevno. Tamo nismo imali mnogo izbora, morali smo da jedemo hranu koja se dobro i lako vari, jer metabolizam ne funkcioniše kao na normalnim visinama. Oskudan izbor hrane za dva meseca ekspedicije je, pored mnogih drugih, odličan test za to koliko si spreman da se žrtvuješ da bi ostvario ono što želiš.
Sa kojim si se ličnim izazovima suočila pri usponu?
Sa strpljenjem i istrajnošću. Kada se nađeš u situaciji da radiš nešto što je u normalnim uslovima „lako“ i traje sat – dva, a tamo je teško i traje 8-10 sati, moraš da budeš strpljiv inače nećeš uspeti. Moraš da budeš i istrajan, mentalno jak i ne odustaješ lako, sem ako za to nema objektivnih razloga, kao što su visinska bolest, povreda, fizička nemogućnost – nedovoljno stečena kondicija…
Dođu trenuci kada si i fizički i mentalno iscrpljen, da bi najradije odustao od svega, bacio ranac sa sebe sa teškim stvarima i vratio se nazad. E tada kreće samoohrabrivanje – …“hajde još malo“ …“hajde pokreni se, šta je jedan dan mučenja naspram celog života uspomena i sreće koje će to doneti…“
Koliko je važan tim u usponu?
Najvažnija je dobra organizacija i da se svi pridržavaju pravila. Ako toga ima, onda i tim bude složan i to je 40% uspeha. Ostalih 60% si sam ti. Ako ne možeš dalje, ne mogu ti drugi pomoći (jedva i sebe nose). U mnogim situacijama si vrlo usamljen iako je tvoj tim tu, neki su napred neki iza tebe. Ali dok se penješ moraš da paziš i gledaš u svaki svoj naredni korak i pokret, gde si i kako zgazio, gde si se i kako rukom uhvatio, koliko si odstojanje napravio od drugih. Ako imaš na licu masku za kiseonik, onda tek ne možeš da komuniciraš sa drugima čak ni nekom mimikom lica. Čuješ samo svoje disanje u tišini koja vlada oko tebe.
Šta je najveća lekcija koju te je Everest naučio?
Naučio me, na to da možeš da se nađeš na bilo kom mestu na ovome svetu, ne možeš zbog istog da postaneš bolji ili mudriji, ukoliko već i sam tome ne težiš i ne radiš na poboljšanju i učenju, ma gde bio.
Naučio me, da ništa ne možeš da promeniš u životu, ukoliko već i sam to ne želiš. Jer želja je pokretač, prva i najvažnija stavka u celom lancu. Naučio me da nije dovoljna samo želja da stvari promeniš na bolje ili u nečemu uspeš, već i trud i rad na tome, a onda i najvažnija stvar, istrajnost i neodustajanje, bez obzira na teškoće.
Everest je samo jedna karika u čitavom lancu.
The post Prva žena iz Srbije koja je osvojila Mont Everest appeared first on Jovana Miljanović.