Dobar vam dan želim. Svi vi koji me redovno pratite i čitate, primetili ste da slabije pišem na blogu i možda se pitate šta stoji iza toga. Novih teksova ni novih lekcija nema iz prostog razloga: Još uvek nismo savladali one stare. Određene tekstove pisala sam da pomognem sebi, a kroz pomoć sebi, pomogla sam i nekima od vas i to je bila moja najveća nagrada. Onda se desio najveći burn out u mom životu prošle godine. Pa sam mislila da sam nešto naučila. Potom se desio još jedan, čisto da obnovim gradivo. Onda se desio pad na kičmu, pa tumor, pa napadi anksioznosti i na kraju depresija. Nije mi bilo do javnog eksponiranja ni pisanja, morala sam svu svoju energiju da usmerim na sebe. Pisala sam svaki dan, ali za sebe, u dnevnik, penkalom na papir. Pisanje penkalom oduvek mi je strast. Kada se mastilo razlije po papiru ono oslobađa stres do 80%. Izmišljam ove podatke, to je zbilja samo subjektivni osećaj. Papir ima čudnu moć i ko nije probao da vodi papirni dnevnik, džabe mu sada ja pričam. To je jedna od onih stvari koje prosto moraš osetiti.
Ove godine planiram se foksuirati više na to da savladam stare lekcije o kojima sam pisala, nego da konstantno implementiram neke nove navike i izveštavam vas o tome. Zato sam i aktivnija na Instagramu nego na blogu i ako želite da vidite kako zaista izgleda moj svakodnevni život, pogledajte moje Insta priče.
Poslednja dva meseca na Facebook stranici delila sam svoje stare tekstove. Ima ih tačno 170. Fascninantno mi je da kada podelim stare tekstove tačno znam, vidim i čujem sebe dok sam ih pisala. Neka druga Jovana sa nekim drugim pogledima na svet. Sa nekim drugim uverenjima. Svaki sledeći tekst bio je korak napred u radu na sebi. Svaka ispisana reč, mali pomak na bolje. A grešila sam puno i hoću to da vam priznam ovako javno, da ne mislite da sam ja sve o čemu pišem apsolovirala. Da se razumemo, kao što napisah gore, deleći sa vama ja pomažem sebi. Meni je pisanje oduvek bilo potreba, lek i alat.
Ovog januara srušio mi se jedan moj mali svet, bez i jednog zvuka bum, kako je to inače bivalo kada sam se na primer srušila na pod u teretani pa su zidovi odjeknuli. Ovog puta nije se čulo ni bup, ni tup, ni tras. Samo tišina bez odjeka. Srušio se u tišini, delići su se rasprsnuli i ne vredi ih sada lepiti. Nema nazad. Određena uverenja dovela su me do nekih nezadovoljavajućih rezultata. Kao što već rekoh, ne treba to krpiti, lepiti, prekrajati, jednostavno treba otpustiti, zahvaliti se na lekciji i nastaviti dalje pametnije. Kako bih volela da lekcije naučimo iz prve, onda prosto ne bi bilo potrebe da stalno padamo na popravnom i ponavljamo životni razred. Ali neke lekcije i neke razrede možemo da savladamo samo kada nam je vreme. Kada smo spremni i fizički, psihički i duhovno za njih. Kada se svet raspukne, to zaista ne boli koliko si mislio da će boleti. Samo ti ostane neka rupa, seta i praznina. A ta praznina ne sme da se popunjava bilo čime. Ne, ne… Ta praznina mora da se dobro izluftira, provetri, da iz nje izađe sva pršina i prljavština. A onda je treba obložiti mirisnim i lekovitim mislima, i zatim napuniti samo onim što ti donosi osmeh na lice.
Rekla sam u jednom tekstu i dalje stojim pri tome.
“Život je previše kratak za neukusnu hranu, razvodnjena prijateljstva, solidne veze i prihvatljive poslove. Život je dovoljno dug za posao iz snova, makar morao da ga kreiraš sam, za ljubav kakvu želiš i prijatelja na kojeg se možeš osloniti. Ukusna hrana je previše dobra da ne bude pojedena, a ti si itekako vredna osoba da se postaraš da uzmeš ili dobiješ sve što u svom životu poželiš.”
Da citiram i nekoga mnogo pametnijeg od mene:
“Šta ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.” Ivo Andrić
Neću da čitam nove knjige, slušam nove podcaste, gledam nove videe. Hoću da se vratim sebi. Da zadrem do srži. Hoću u suštinu, a ne u širinu. KO JE SA MNOM?The post Zašto nema novih tekstova na blogu? appeared first on Jovana Miljanovic.