Često je prva stvar koja nam padne na pamet kada smislimo novu ideju: Ok, i šta sad? Neko odabere da ode i saopšti ideju prijateljima ili kolegama i zatraži feedback. Ovo često može da ubije ideju u startu. Neko odluči da ode na internet i istraži više o tome, a neko se pozabavi networkingom i pronalaženjem ljudi koji se bave sličnim stvarima. Ne znam koja se ideja trenutno vrzma po vašoj glavi, ali znam da će naši sagovornici imati šta da kažu na tu temu i da vam pomognu savetima.
Jedan od njih je Andrej Josifovski, asistent na Arhitektonskom fakultetu i poznati grafiti umetnik. Sledeća je Jovana Bobić, master dizajna izložbi, koja je napustila svoj posao u Milanu kako bi se vratila u Srbiju i ispunila svoj san o ŠUND umetničkom festivalu, za koji je 2013.dobila Nagradu grada Beograda. Treća je Tamara Kojić, osnivačica projekta Kilometar Kose, master FDU i menadžer za sve događaje u Mokrin Houseu.
Evo 3 pitanja koja sam im postavila.
ANDREJ JOSIFOVSKI
Kada si odlučio da počneš da grafitima oslikavaš grad, koje su bile reakcije okoline?
Oduvek sam voleo da crtam, a prijateljstvo sa jednim velikim slikarom uličnih murala, privuklo me je da se i ja okušam u njegovoj tehnici oslikavanja zidova. Ljudima se dopadalo to što radim, mada mislim da mi je u početku išlo na ruku to što su zidovi na kojima sam slikao, prethodno bili išarani.
Koje su bile tvoje najveće prepreke na putu i kako si se suočio sa njima?
Velika prepreka u radu svih nas koji slikamo murale je zakonska zabrana, pošto zakon ne razlikuje sliku od žvrljotine. A sa druge strane, uvek ima onih konzervativnih koji ne prihvataju novine, spremnih da nas odmah prijave policiji. I ja sam plaćao kazne, ali sam bio ubeđen da je to što radim dobro i da će uskoro doći vreme kada će moje slikarsko delo biti priznato i cenjeno.
Koji savet imaš da daš nekome ko tek kreće sa razvojem svoje ideje?
Ideje trasiraju put ka ostvarenju snova, a onaj ko ne veruje u svoje snove nikada ih neće ni ostvariti. Zato, samo hrabro za svojim idejama!
JOVANA BOBIĆ
Kada si pokrenula ŠUND kakve su bile reakcije okoline?
Ljudima se veoma dopalo- svi su pozitivno reagovali. Mislili su da je odlična i korisna ideja. Studenti su sa mnogo entuzijazma prihvatili da učestvuju. Naravno, očekivali smo više konkretne podrške od zvaničnih institucija koje se bave kulturom i mladima- ništa tog tipa se još uvek nije dogodilo. Sve zavisi od ličnog entuzijazma- moje energije i studenata koji volontiraju pri organizaciji festivala.
Kada si prvi put pomislila da nećeš uspeti da sve sprovedeš u delo?
To je nešto što stalno mislim. Još uvek nisam uspela da sprovedem u delo sve što sam zamislila u vezi sa ovim. Svake godine strepim ali do sada se stvari dobro odvijaju. Naročito vezano za festival Š.U.N.D. – u aprilu ćemo imati izložbu u Parizu na kojoj čemo predstaviti dosadašnji rad i učvrstiti veze sa tamošnjim fakultetima. Odmah po povratiku iz Milana sam pokrenula i studio Š.U.N.D. gde su se do juna redovno održavale izložbe, nekih godinu i po dana. Početkom leta studio je zatvoren a potraga za novim prostorom i dalje traje. To je mukotrpan proces.
Šta bi rekla mlađoj sebi iz današnje perspektive kada je u pitanju pokretanje ŠUND i povratak iz Milana? Don’t think twice it’s all right!
Pratite ŠUND na Facebooku!
TAMARA KOJIĆ
Kada si pokrenula Kilometar Kose kakve su bile reakcije okoline?
Moji bližnji su prvobitno reagovali zaštitnički i pokušavali da me odvrate od ideje, iz najboljih mogućih namera. U početku je bilo veoma teško objasniti ljudima značaj koji kosa ima za decu, a posebno devojčice, adolescentkinje. Kada smo to prevazišli, naišli smo na mnogo bolje reakcije i na veliku podršku i zainteresovanost ljudi iz cele Srbije, okoline i dijaspore, bez koje Kilometar kose ne bi dostigao ni jedan metar.
Koji su bili najveći izazovi i kako si ih prevazišla?
Najveći izazovi su se ticali podizanja svesti o diskriminaciji bolesne dece, a potom je bilo posebno teško objasniti da je izrada perika skup i naporan proces koji kvalitetno mogu da obavljaju samo vrsne zanatlije. Nažalost, i dalje postoji ogromna razlika između količine kose i količine novca koji za te svrhe smo prikupili, tako da moj kolega Marko Mak Pantelić i ja još uvek radimo na prevazilaženju tog problema i pravljenju jedne velike baze perika koju će moći da koriste deca koja će se tek suočiti sa bolešću.
Šta bi rekla nekoj mladoj devojci koja se sada upušta u takvu avanturu?
Humanitarni rad može i najbeznadežniju osobu da podigne i pokrene nadu. Učini to, pitaj za pomoć ako nešto ne umeš, radi najbolje što znaš.
Nadam se da vas je ovaj tekst inspirisao!
Lako je samo ukazivati na probleme, ali koliko nas se zapravo potrudi da promisli o načinu na koji oni mogu da se reše?
Razmisli o tome i pošalji svoju ideju već danas putem websajta BG vaših ideja.
The post Imaš ideju? Šta sada? appeared first on Jovana Miljanovic.