Tafilj me je oduševio svojim iskrenim osmehom, pametnim razmišljanjem i neverovatnom energijom koju je posedovao za stvari koje mu u životu znače, kao što su obrazovanje i lični napredak. Retko sretnem ljude u svom poslu i okruženju koji imaju taj žar, tu energiju, volju i želju da idu dalje. Takvi ljudi, uprkos nedaćama u koje ih život baca, umeju da ustanu i skupe snagu da nastave. Oni umeju da vide širu sliku, da se izdignu iznad loše situacije i skupe snagu da prebrode teške trenutke sa osmehom. Tafilj je jedan od tih ljudi i sigurna sam da će u životu dostići baš sve svoje snove; ljudi kao on ne prihvataju ne kao odgovor i ne nalaze izgovore jer život neće da čeka.
KAKO SE ČOVEK BORI
„Nije važno kako padneš, nego kako ustaneš“, rekao mi je jednom jedan stariji drug, ali ja tada nisam razumeo šta to znači. Svako se bori na svoj način. Neko oružjem, neko rečima, a neko ljubaznim osmehom. To sam kasnije sam naučio. Onda sam izabrao da moje oružje budu rad i upornost. I da budem iskren, neki moji prijatelji bi rekli i tvrdoglavost.
Od kada znam za sebe moj život se sastoji iz manjih ili većih borbi iz kojih sam izlazio s različitim rezultatom. Kada ne bih uspeo u svojoj nameri da nešto ostvarim, ja sam se povlačio i nisam želeo da pokušam ponovo, bojeći se novog neuspeha. Kada bi me neko povredio grubim rečima ili postupkom ja sam se povlačio u sebe, bojeći se novog susreta sa ljudima i novih razočarenja u njih. Dakle, vodio sam taj svoj rat sa životnim nedaćama na neki svoj način. U stvari, mogu slobodno da kažem da ga nisam ni vodio, već sam odustajao na prvim preprekama, bojeći se da nemam snage da ponovo krenem dalje.
Ipak, nikako nisam bio zadovoljan svojim životom. Želeo sam da živim kao i većina mojih vršnjaka, međutim, nisam znao kako da uspem. Sudbina ili neka dobra vila htela je da upoznam moju stariju drugaricu Draganu, koja je studirala za socijalnog radnika. Ona me je, puna razumevanja, bodrila da ne odustajem od svojih želja. Upoznala me je sa mnogo mladih ljudi koji su vredno učili i svojim trudom i znanjem postizali ono što su zamislili. I onda sam i ja shvatio da je najbolja karta za put u bolji život obrazovanje i uspeh u školi. Završio sam prvo trogodišnju školu, ali sa tom diplomom nisam mogao da upišem fakultet o kome maštam. Onda sam odlučio da vanredno upišem još jednu srednju školu. I tu počinje još jedna od mojih borbi.
Ovoga puta sam znao da je ona važnija od drugih jer mi od nje zavisi budućnost. Uporno sam učio, išao na praksu, radio neke poslove da bih zaradio džeparac. I strašno sam se plašio i imao tremu od ispita koji su bivali sve bliži. Iako su mi drugovi nudili pomoć, ja sam se trudio da sve svoje obaveze sam završim, da stignem svuda, da naučim sve koliko mogu. Sam. Jer to je moja borba za bolji život, znanje koje budem stekao u njoj niko nikada neće moći da mi oduzme. Plašilo me je to što nisam imao obrazovanje iz osnovne škole kao drugi đaci. Znao sam da imam, kako to kažu, „rupe u znanju“. Zato sam prihvatio poziv jedne drugarice da pomažem deci u osnovnoj školi da savladaju gradivo. Tako sam i ja pored tih učenika ponovo učio lekcije iz osnovne škole. Pokazivao im gradivo i preslišavao se svakodnevno. Ono što nisam znao sam, pitao sam nastavnike i dalje prenosio znanje svojim malim drugarima. Nije bilo lako, često sam neispavan išao u školu, ali bio sam uporan.
Onda su došli dani ispita. Jedan za drugim i ja sam polagao. Drugovi s nestrpljenjem iščekivali rezultate koji su bili polovični. Negde trojka, negde četvorka, petica, dvojka, ali polagao sam. I stigao je i dugo očekivani test, za mene najteži, matematika. Bauk za skoro svakog đaka, a ni ja nisam izuzetak. Kako sam se i nadao, pao sam! Bio sam očajan. Spreman da se ponovo povučem u sebe i odustanem od svega.
Toliko željeni fakultet činio mi se dalje nego što je ikada bio. A onda sam sâm sebi rekao: „Pa, možeš ti to! Ustani, pokreni se. Ako budeš samo sedeo i očajavao, nigde nećeš stići!“ Setio sam se svog prijatelja i pomislio da ovoga puta ja moram da ustanem brže nego što sam pao. Zamolio sam profesora da ponovo polažem ispit i uspeo sam. Ne samo što mi je profesor izašao u susret, nego sam i položio ispit. I evo me sada gde još vodim borbu. Polažem srpski jezik. Nadam se da će i ovo biti dobijena bitka u mom malom ratu za bolji život jer mislim da sam ovoga puta dobro ustao.
Život se sastoji iz mnogih bitaka. Neki se bore uz pomoć mača, neki rečima. Ja sam mnoge bitke već preturio preko glave. Oružje koje ja koristim u svojim bitkama su upornost, istina i učenje.
The post Kako se čovek bori appeared first on Jovana Miljanovic.