Kada sam započela blog 2011. godine imala sam samo jedan cilj, da podelim sa ljudima moja životna iskustva i hakove na putu ka onome što je za mene bio i ostao uspeh. Pisala sam o tome kako sam dobila punu stipendiju za studije u Americi, kako sam putovala besplatno zahvaljujući pisanju na engleskom i francuskom i pobeđivala na takmičenjima koje sam pronalazila sama preko neta. Kako sam obišla Izrael, Nemačku, Britaniju, Francusku, Kipar, Tajland, Norvešku, Crnu Goru, Island, Emirate, bez uloženog dinara, samo sa rečima kao valutom plaćanja.
Od pete godine učila sam engleski jezik, a od trećeg razreda osnovne i francuski. Kompjuter sam dobila u petom osnovne. Od tada moj život nije bio isti. Baza znanja bila mi je dostupna i sve mogućnosti su bile otvorene. Limit je bio samo tamo gde ga ja postavim. Blog je bio samo alat da prenesem svoju priču. Apsolutno nisam bila spremna. Nisam znala da napravim sajt, logo, vizuelni identitet. Niti je to bilo bitno, kao što nije ni danas. Jedino što je bitno je da znaš o čemu pričaš, da pričaš iz svog iskustva, da ljude zanima to o čemu pričaš i da im koristi.
Uvek sam pisala samo iz ličnog iskustva i samo o stvarima koje sam prošla, naučila i savladala. Započeti nešto nije teško, već je teško skupiti hrabrost i doneti odluku da si spremna na to. Postaviti jasnu nameru, obavezati se sebi i drugima da ćeš kreirati nešto, bez obzira na strah. Kada to uradiš, stavljaš sebe u rizik da nećeš uspeti i da ćeš izneveriti sebe i druge i tada stičeš još jaču motivaciju da guraš, kada ti do toga i nije.
Previše žena koje znam prokrastinira sanjareći. Maštaju tako o ideji jednoj, drugoj, trećoj, a egzekucije nigde. Neće da se obavežu ni na jednu ideju, jer ih je strah. Pa kao vagaju, razmišljaju, pitaju, a u stvari šipak, neće da se pokrenu. Ali ako se ne obavežeš, nećeš ni kreirati nešto vredno pažnje, jer je za nešto vredno pažnje potrebno vreme. A vreme moraš da uložiš u fokusiran rad kako bi videla rezultate, a ne da se razlećeš na sto strana.
Ono čuveno ŠBBKBB (šta bi bilo kad bi bilo) uvek će da ti dahće za vratom, to znaj. Taman si se obavezala i odabrala ideju broj jedan. Ideja dva šapuće ti tiho: Šta bi bilo da si izabrala mene, a ne nju? Ideja tri dodaje: Ne slušaj nju, ne zna šta priča, batali to što si izabrala, vidiš da ne ide brzinom kojom si želela, dođi kod mene. I tako ti slušaš, a što više slušaš, manje radiš. Više si u glavi, umesto u srcu. Pa onda dođe strah, pa upoređivanje, pa si onda opet na onoj staroj kako nisi dovoljno dobra šta god radila.
Ono što je bitno da znaš je da kakvu god glupost napraviš sa idejom koju si izabrala, naučićeš nešto. I ako opet završiš na nuli, znaj da drugi put kada krećeš, više ne krećeš sa nule, već sa dodatnim spoznajama koje prvi put nisi imala. Iskustvo je ono što moraš da stekneš sama, jer moje priče mogu da ti znače, ali bez sopstvenog iskustva o tome o čemu ja govorim, ovaj newsletter je samo još jedna neobavezujuća besplatna zabava i još jedan način na koji prokrastiniraš.
Za većinu mojih odluka koje donosim češće intuitivno nego racionalno zapravo nemam pojma kako će ispasti. Ali znam da bilo da mi se ishod sviđa ili ne, takav je najbolji za mene. Znam i da bilo da mi se ishod sviđa ili ne, nastaviću dalje, dok ne dobijem željeni. Lekcija se krije u svemu, ako si spremna da je iskopaš. A ja volim fejlove, volim kopanje, jer se posle svakog vratim jača nego ikada.
Ne postoje pogrešne odluke. Uvek donosimo najbolju odluku u trenutnom psihološkom, fiziološkom i emotivnom stanju u kojem smo. Da si znala bolje, uradila bi bolje. Olabavi omču oko svog vrata i baci se u vatru. Čekam te sa druge strane. 
The post Kako da znaš da si spremna da počneš? appeared first on Jovana Miljanović.