Lekcija iz Izraela o gostoprimstvu

Kao što neki od vas znaju, januara 2013 bila sam jedna od izabranih srpskih blogera koji su krenuli na put u otkrivanje Izraela. Kada smo sleteli u Tel Aviv, dočekale su nas ljubazne devojke iz Izraelskog ministarstva
turizma, koje su nam poželele dobrodošlicu i sprovele nas kroz aerodrom do našeg vozača
koji nas je dovezao do prvog hotela u koji smo smešteni “Dan Panorama”.

Pre nego što smo dobili kartice za sobu i materijal za dobrodošlicu, uveli su nas u prostranu lounge bar gde nam je poslužena ledena limunada sa listovima sveže mente. To je piće koje u Tel Avivu služe u restoranima kao vodu kod nas. Neverovatna ljubaznost u hotelu i posvećenost detaljima je ono što nas je kupilo na prvu loptu.

Kada sam se popela do svoje sobe i otvorila vrata, sačekao me je prizor za koji ja nemam šta
drugo da kažem sem da sam ostala bez teksta. Odškrinuta velika staklena vrata od terase, sa pogledom na more, palme i plavi horizont, a na stolu boca Izraelskog vina, specijalne ručno pravljenje čokolade i korpa sa voćem. Moj prvi impuls je bio da moram ovo da fotkam za Instagram, ali onda sam odlučila da samo sednem na terasu i uživam u trenutku i pogledu na zalazak Sunca, a da će Instagram morati da sačeka. Iz misli me je trgao poziv za večeru.

Prvi restoran u kome smo večerali je bio Kimel Kada smo se smestili poslužili su nas čuvenim Izraelskim vinima, limunanom i predjelom od toplog mekog hleba hrskavih korica, humusom i tahinijem dekorisanim kapljicama maslinovog ulja posutih crvenom paprikom. Uz humus su na tanjirićima bile sočne zelene maslinke naslagane oko butera sa aromatičnim biljkama. Brojne salate su poslužene, a neke od meni najupečatljivijih su one sa cveklom, crvenim lukom, suvim grožđem, šarenim sočnim cherry paradajzom i listovima bosiljka, nane i ruzmarina. Kada su krenuli da iznose glavna jela, svi smo pali u trans od nepregledne količine boja, ukusa, mirisa i ukusa. Neverovatno servirana hrana, mala umetnička dela na prosrtanim staklenim tanjirima, ukrašena svežim začinima, raznim vrstama maslinki i sireva su bila raj i za najveće gurmane. Pažnja sa kojom su konobari služili ove male ukusne zalogaje i strast sa kojom su nam predstavljali jela nas je naterao da poližemo prste pre nego što smo uspeli sve i da probamo. Najbolje jelo od svega za mene je bio rižoto sa tartufima, šitaki pečurkama i kombinacijom začina. Nakon preko 15 jela koja su nam bila izneta na sto, došlo je vreme za dezert koji nije bio ništa manje impresivan. Od cheese cake-a, preko creme brulle-a, do krispi nugat kockica sa posutim cimetom i kakaom po vrhu, sve je bilo ugođaj kako za oči, tako i za nepce. Uz dezerte je služen čaj od mente, tople kremaste kafe i hladna voda.

Uvideli smo tog dana je bila da je neverovatno kolika je promena napravljena u poslednjih 10 godina u smislu uslužnosti u hotelijerskom i restoranskom biznisu i koliko bismo tako nešto mogli da implementiramo i u Srbiji. Iako u mentalitetu nikada nisu bili narod koji je služio ostale, država ih je naučila da se njihova aktivnost i učenje na tom polju itekako isplati i da će njihov trud i rad biti nagrađeni zadovoljnim gostima, koji će njih i njihove restorane dalje preporučivati svojim prijateljima i uspeh neće izostati.

Danas je Tel Aviv u svetu poznat kao jedna od obaveznih stanica za sve zaklete gurmane. Inspiracija da podelim ovaj tekst dolazi iz želje da naši ugostitelji možda ovo pročitaju i probaju neke od ovih metoda